CITATI IZ KNJIGE: SOKRATOVA ODBRANA – PLATON, KRITON

CITATI IZ KNJIGE: SOKRATOVA ODBRANA – PLATON, KRITON

CITATI IZ KNJIGE: SOKRATOVA ODBRANA – PLATON, KRITON

__

Citati iz knjige: “SOKRATOVA ODBRANA”
Autor: Platon i Kriton
Prevod: Dr Miloš N. Đurić
Priredio: Leon Bijelic ; www.leonbijelic.com
Instagram: @leonbijelicknjige & @leonbijelic

__

O SOKRATU

Sokrat je predstavljao ideal moralnih vrlina: mudrosti, skromnosti, trezvenosti, umerenosti, pravičnosti, hrabrosti, nesavitljivosti; zastupao je čvrstu zakonitost nasuprot tiranima; daleko je bio od gramzivosti i vlastoljublja. Kao čovek, Sokrat je bio oličenje tih vrlina – mirni, smerni uzor vrline. Njegova ravnodušnost prema novcu potekla je iz njegove vlastite odluke; jer, prema običaju koji je vladao u njegovo doba, i on je mogao poučavati omladince da bi zarađivao, kao što su činili ostali učitelji… U njegovoj umerenosti u životu izražavala se takođe snaga svesti, ali ne kao veštački, izmišljeni princip već se ispoljavala kako kad, prema datim prilikama; u društvu sa drugima bio je bezbrižni veseljak.
G. V. F. Hegel

__

PRVI DEO  – BESEDA PRE GLASANJA DA LI JE SOKRAT KRIV ILI PRAV

I

Kakakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vešt besednik. Ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik – samo ne prema njihovom obrascu

Oni dakle, kao što ja tvrdim, ili su kazali od istine nešto malo ili ništa; ali od mene čućete celu istinu. Ali, tako mi Diva, građani atinski, ono što ćete od mene čuti, to neće biti besede kao što su njihove, ulepšane glagolima i imenicama, ni iskićene, nego beseda jednostavna i sa običnim izrazima.

Ovo danas je prvi put kako izlazim pred sud kad mi je već sedamdeset godina.

I sada se obraćam molbom, da ne gledate na način moje besede – možda će ona biti lošija, a možda i bolja – nego samo da gledate na to i samo na to pažnju da obraćate, da li ja pravo govorim ili ne.

PREDMET: DVE VRSTE TUŽILACA

Pre svega, dužan sam, građani atinski, odbraniti se od prvašnje lažne tužbe i prvašnjih lažnih tužilaca, a zatim od docnije i od docnijih.

„Ima neki Sokrat, kažu, mudar čovek, koji razmišlja o nebeskim pojavama i koji je ispitao sve što je pod zemljom i koji ume lošiju stvar da pravi boljom.“

Tih tužilaca ima velik broj, i oni se već dugo vremena tim poslom bave, i vama su se obraćali još u onim vašim godinama kad ste im najlakše mogli poverovati, jer ste bili još deca, a samo neki od vas i mladići.

Nijednoga od njih ne mogu ovamo pred sud da dovedem, ni da pobijem, nego moram, razume se, da se borim kao sa senom i da se branim i da pobijam, a nikoga nema da odgovara.

Dobro! Treba, dakle, da se branim, građani atinski, i da se trudim da vam istisnem iz srca onu klevetu što ste je vi u toku dugoga  vremena usvojili, i to da je istisnem u tako kratko vreme. Želeo bih zaista da moja odbrana ne ostane bez uspeha ukoliko je to bolje i za vas i za mene. Ali držim da je to teško, i nipošto mi nije nepoznato kakva je to rabota. Ali opet – neka ide stvar svojim tokom kako je bogu drago: zakon zahteva poslušnost, i treba se braniti.

POBIJANJE JAVNOG MNENJA

Dobro. Šta su, dakle, klevetnici uzeli u svojim klevetama protiv mene?

Sokrat krivo radi i predaleko ide kad ispituje ono što je pod zemljom i što je na nebu, i kad lošiju stvar pravi boljom, i kad druge to isto uči.“

Za sv..edoke zovem mnoge od vas same i molim vas da obavestite jedni druge i da kažete koliko vas je ipak čulo moje razgovore! Ima vas mnogo takvih. Izveštavajte, dakle, jedni druge je li ko od vas ikad čuo, ili nimalo ili mnogo, da sam o takvim stvarima razgovarao! Po tome ćete saznati da tako stoji i sa svim ostalim glasovima što ih svetina o meni rastura.

IV

Ali, od toga nema ništa; i, ako ste čuli od koga da ja idem da poučavam ljude i da za to uzimam pare – ni to nije istina. A čini mi se da je i to pohvalno kako bi ko bio sposoban da podučava ljude, kao Gorgija Leontinjanin, i Prodik Kejanin, i Hipija Eliđanin. Svako od ovih, građani, ima tu sposobnost: oni idu od varoši do varoši pa gledaju na mlade ljude, koji se mogu badava družiti sa kojim god hoće od svojih sugrađana, da za se pridobiju, pozivajući ih da prekinu veze sa onim društvom i da saobraćaju s njima, da im daju no -vaca i da im, pored toga, budu blagodarni.

VI – SOKRAT MEĐU DRŽAVNICIMA

Uputih se jednome od onih koji uživaju glas da su mudri da bih tu, ako već igde, pobio proročanstvo i pokazao proročanstvu: evo, ovaj je od mene mudriji…

Dok sam izbliže, posmatrao ovoga čoveka – imena mu ne treba da napominjem, a beše to jedan od državnika koga sam ispitivao i takvo nešto, građani atinski, doživeo – i dok sam se s njime razgvarao, doio sam utisak da taj čovek, doduše, izgleda mudar mnogim drugim ljudima, a najviše samom sebi, ali da to u stvari nije. Ja sam, potom, pokušavao da mu dokazujem kako on, doduše misli da je mudar, ali da nije. Tako sam omrzao i njemu i mnogima koji su bili prisutni. Na povratku razmišljao sam u sebi da sam ja, ipak, mudriji od tog čoveka, jer, kao što se čini, nijedan od nas dvojica ne zna ništa valjano i dobro, ali on misli da zna nešto, a u stvari ne zna, dok ja, kao što ne znam, i ne mislim da znam. Ja sam, čini mi se, bar nešto malo mudriji od njega, i to baš po tome što i ne mislim da znam ono što ne znam.

VII – SOKRAT MEĐU PESNICIMA

Dok sam ispitivao prema reči božjoj, gotovo mi se učinilo da su oni koji behu najviše na glasu najpraznoglaviji, a oni drugi koji su manje zapaženi da su po razboritosti vrsniji.

Posle državinka obratih se pesnicima, i onima koji pevaju tragedije i onima koji pevaju ditirambe, i ostalima, misleći da će me ovde kao lopova u krađi uhvatiti da sam bednija neznalica nego oni. Uzimajući, dakle, njihove pesme, i to one za koje mi se činilo da su najviše izrađene, stao bih da ispitujem u čemu je smisao tih pesama, ne bih li, u isti mah, i naučio što god od njih. Stid me je, građani, da vam kažem istinu, ali mi je ipak valja reći. Pravo da kažem, gotovo svi prisutni umeli su bolje od njih da objasne ono što oni sami behu ispevali. Dokučio sam za kratko vreme i kod da ono što oni pevaju nije plod njihove mudrosti, nego nekog prirodnog  dara i nadahnuća, kao što biva kod vračeva i proroka. I ovi, doduše, kažu mnogu i lepu stvar, ali od onoga što kažu ne znaju ništa.

VIII – SOKRAT MEĐU RUKOTVORCIMA

Naposletku pođoh rukotvorcima. Bilo mi je potpuno jasno da, tako reći, ništa ne znam, ali sam bio uveren da ću kod njih naći mnogo i lepih znanja. I u tome se nisam prevario, jer su znali ono što ja nisam znao i bili su mudriji od mene u stručnom znanju.

Ali, građani atinski, učinilo mi se da i te valjane zanatlije imaju istu manu koju i pesnici. Zato što je svaki od njih lepo radio svoj zanat, svaki je držao da i u ostalim najkrupnijim stvarima prevazilazi mudrošću sev druge, pa im je ta njihova mana zastirala onu njihovu stručnu mudrost. Tako sam sam sebe pitao u ime proroštva da li bih voleo da ostanem onakav kakav jesam, tj. nikako mudar kao oni što su mudriji, ni neuk kao oni što su neuki, ili da imam ono obadvoje što oni imaju. Odgovorio sam sam sebi i proroštvu da je za mene bolje da ostanem kakav jesam.

IX

Taj ačin ispitivanja, građani atinski, beše za mene izvor mnogih neprijateljstava, i to veoma teških i veoma mučnih, jer su se iz njih razvile mnoge klevete protiv mene, pa se pronosi taj glas o meni da sam mudrac. Misle da sam ja mudar u onome u čemu drugoga pobijem.

POBIJANJE MELETA KAO GLAVNOG TUŽIOCA

Da čujemo opet, kao da su to sasvim novi tužioci, ponovo i njihovu optužbu! A ona glasi ovako nekako: „Sokrat je kriv što, kaže, kvari omladinu, i što ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga nova bića demonska.“

XVII – O SMRTI, POSLU I VRLINI

Jer, bojati se smrti, građani, ne znači ništa drugo nego držati se mudrim, a ne biti mudar. To znači misliti da čovek zna ono što ne zna. Ta niko ne zna nije li smrt od svih dobara najveće dobro za ljude, a opet plaše se od nje kao da pouzdano znaju da je najveće zlo.

Mesto onoga zla za koje pouzdano znam da je zlo, ja se nikada neću bojati ni kloniti se stvari o kojima ne znam nisu li možda dobre za nas.

I kad biste vi na to meni kazali: „Sokrate, sada, doduše, nećemo poverovati Anitu nego te puštamo, ali samo pod tim uslovom, razume se, da se više ne baviš tim ispitivanjem i da se maneš ljubavi prema mudrosti; ako te uhvatimo još jedared u takvom poslu, izgubićeš glavu sigurno“ – kad biste me, dakle, kao što rekoh, pod tim uslovom oslobodili optužbe, ja bih vam odgovorio „Ja vas građani atinski, pozdravljam i veoma cenim, ali ću se više pokoravati bogu nego li vama, i dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao, neću prestati da se bavim ispitivanjem istine, i da vas savetujem, i poučavam, kad se s nekim od vas već budem sastao, govoreći po svom običaju: „Čestiti moj čoveče, Atinjanin si, građanin najveće i po mudrosti i snazi najuglednije države, a nije te stid što se staraš za blago kako ćeš ga više nagomilati, i za slavu, i za čast, a za pamet, i za istinu i za dušu, da bude što bolje, za to se ne staraš i nimalo ne haješ?

A ako bi ko od vas to osporio i ustvrdio da se stara za to, neću ga pustiti da odmah ode, niti ću se ja s njim rastati, nego ću ga pitati, i ispitivati, i propitivati, pa, ako dobijem utisak da on nema vrline, a tvrdi da je ima, koriću ga što najvažnije stvari najmanje ceni, a ništavnije više.“

Tako ću se držati i prema mladiću i prema mlađemu i prema starijemu, na koga se god namerim, i prema strancu i prema građaninu, ali više prema građaninu, ukoliko ste mi bliži po krvi.

Ta ja i ne radim ništa drugo nego neprestano obilazim i savetujem vas, i mlađe i starije, da se ne starate više ni za telo ni za blago, a ni tako revnosno, nego za dušu, da vam onda bude što bolja. I učim da se vrlina ne rađa iz blaga, nego iz vrline da se rađa blago i sva ostala dobra ljudima i u domaćem i u javnom životu.

Izjavio bih, građani atinski, ovo: poslušali vi Anita ili ne, ja neću nikako drugačije  da radim, ni ako bih imao po nekoliko puta glavom da platim.

XVIII – PODUČAVANJE I SAVETOVANJE

A da sam ja baš taj koga je bog podario gradu, to možete doznati iz ovoga. Ne naliči na ljudsko držanje to što sam ja sve svoje lične stvari zapustio i što podnosim da se moja domaća privreda već tolike godine zanemaruje, a neprestano podižem vašu korist, obraćajući se svakome posebno kao otac  ili stariji brat, i savetujući svakoga da vrlinu neguje.

Pa da sam ja za svoja savetovanja kakvu platu dobijao, onda bi se moje držanje dalo razumeti, ali sada vidite, eto, i sami da tužioci, koji me u svemu ostalom tako bestidno tuže, nisu mogli u bestidnosti otići toliko da nađu svedoka za to da sam ja ikada od koga uzeo kakvu platu ili je samo zatražio.

Ja, mislim, imam pouzdana svedoka za to da istinu govorim. Ko je taj svedok? Moja sirotinja.

XIX

Ta verujte mi, građani atinski, da sam se ja rano latio državnih poslova, ja bih odavno poginuo, pa ne bih ni vama ni sebi ništa koristio.

XIX – O SVOJOJ SLUŽBI (savetovanje)

Ja, građani atinski, nikada nikakvu drugu službu nisam vršio u gradu, osim što sam bio savetnik. Naša fila, Antiohova, baš je bila u službi kad ste vi onih deset vojvoda, koji nisu pokupili stradalnike u pomorskoj bici, hteli sve zajedno osuditi, a protiv zakona, kao što ste se svi docnije uverili. Tada sam se ja jedini od pritana usprotivio vama da se ništa ne radi protiv zakona, i glasao sam protivno; i mada su besednici bili spremni da me prijave i odvedu u tamnicu, a i vi to zahtevali i vikali, ipak sam smatrao da se ja radije, u savezu sa zakonom i pravdom, moram izvrći opasnosti negoli, u strahu pred okovima ili smrću, složiti se s vama koji ste donosili nepravedno rešenje. I to beše u ono vreme dok je država još imala demokratski ustav.

XXI – NIKAD NISAM BIO NIČIJI UČITELJ

A ja nikad nisam bio ničiji učitelj. Ako je ko želeo, doduše, da čuje kako ja govorim i vršim svoj naročiti posao, bio mlađi ili stariji, ja nikada nikoga nisam odbio, niti se razgovaram samo onda ako mi plate, a ako ne plate ne, nego i bogatašu i siromahu jednako stojim na raspoloženju da me pitaju, i ko zaželi može da odgovara i da sluša ono što ja govorim. Postane li ko od tih ljudi valjan ili ne, ja za to s pravom ne bih bio odgovoran, jer nikada nikome nikakvo učenje nisam obećao, niti sam ga učio; a ustvrdi li iko da je od mene ikada išta naučio posebice čuo što ne bi i svi drugi čuli, budite uvereni da ne govori istinu.

XXII

Ali zašto, dakle, neki vole da provode sa mnom toliko vremena? Čuli ste već, građani atinski, ja sam vam kazao svu istinu: vole da slušaju kako se ispituju oni koji misle da su mudri, a to nisu.

SOKRAT NEĆE PLAKATI ZA MILOST, JER TO NIJE LEPO NI PRAVEDNO

XXIII – SOKRAT ODBRANI I PONAŠANJU

Što sam mogao reći u svoju odbranu, to je otprilike, mada bi se i drugo što slično dalo dodati. A možda će se ko od vas naljutiti kad se seti sebe kako je on, nalazeći se u manjoj parnici od ove parnice, molio i zaklinjao sudije lijući mnoge suze pa doveo svoju decu kako bi izazvao što više samilosti prema sebi, i mnoge druge rođake i prijatelje, a ja, evo, od svega toga. Ništa neću da učinim, mada se nahodim, kako bi se moglo činiti, u krajnjoj opasnosti.

Možda će ko kada to vidi biti prema meni nemilostivije raspoložen pa će se baš zato razljutiti i u ljutini glasati. Ako je ko od vas takav, ja, doduše, to ne verujem, ali ako jeste, čini mi se da bih tome s pravom ovako odgovorio: „Valjda i ja, prijatelju, imam nekih svojih rođaka.“ Jer, baš po onim rečima Homerovim, ni sam se ni ja rodio

Od hrasta, ni od kamena

Nego od ljudi, pa imam i svojih rođaka, građani atinski, štaviše, i tri sina jedan je već momak, a dva su još deca. Pa, ipak, nisam ni jednoga od njih ovamo doveo da ih pokazujem i da vas molim da me oslobodite.

Ja sam često video neke takve ljude kad im sude; oni misle da su nešto, a čudnovato se ponašanju kao da smatraju da će im se nešto strašno dogoditi ako bi morali poginuti, i kao da će biti besmrtni ako ih vi na smrt ne osudite!

XXIV

Meni se čini, građani, da nije ni pravedno moliti sudiju i biti oslobođen zbog moljakanja, nego treba obaveštavati i osvedočavati. Ta ne sedi sudija zato da pravdu poklanja, nego da je utvrđuje.

DRUGI DEO – BESEDA POSLE GLASANJA DA JE KRIV

XXV

Da se ja, građani atinski, ne srdim zato što mi se to dogodilo, što ste me, naime, osudili, pomažu mi mnoge druge okolnosti, i nije me ni iznenadilo to što se dogodilo, nego se mnogo više čudim broju glasova s jedne i s druge strane. Ja bar nisam računao da će razlika biti tako mala, no mnogo veća; a ovako, kako izgleda, da je samo trideset glasova drugačije ispalo, ja bih bio oslobođen optužbe.

XXVI – STARAJ SE BITI ŠTO BOLJI I ŠTO RAZBORITIJI

Taj čovek, dakle, predlaže za me kaznu smrti. Dobro! A šta treba da vam ja sa svoje strane predložim, građani atinski? Razume se, zasluženu kaznu. Šta, dakle? Kakvu sam kaznu ili globu zaslužio za to što mi je palo na pamet da u svom životu ne mirujem, nego sam zapustio ono za što se mnogi staraju: gomilanju novaca, domaću privredu, vojvodstvo, državništvo, i sve ostale službe, zavere i bune, što se dešavaju u javnom životu? Smatrao sam da sam zaista i suviše čestit da bih, posvećujući se tome mogao očuvati svoju ličnu bezbednost, pa zato i nisam išao tamo gde ne bih ni vama ni sebi ništa koristio, nego sam odabrao drugi put: obraćao sam se svakome posebno da mu, kako ja mislim, činim najveće dobročinstvo; trudio sam se da savetujem svakoga od vas da se ni z što svoje ne stara pre nego što bi se za se postarao kako će biti što bolji i što razboritiji, i da se ne stara za državne prilike pre nego li za samu državu, pa da se na taj isti način stara i za sve ostalo. Šta sam, dakle, zaslužio za takav način rada?

XXVII

Ja sam uveren da nijednome čoveku ne činim nepravdu namerno, ali vas u to ne mogu uveriti, jer smo se malo vremena razgovarali jedni s drugima. A da vi, kao što ja mislim, imate zakon, kao i drugi judi, da se o smrti sudi ne samo jedan dan nego mnogo dana, vi biste se uverili.

XXVII – NAJVEĆA SREĆA ZA ČOVEKA

A možda će ko kazati: „Kad od nas odeš, Sokrate, zar ne bi mogao ćutati, pa spokojno u tuđini živeti?“ Ali to je ono što mi je od svega najteže objasniti nekima od vas. Jer, ako reknem da to znači ne slušati boga i da mi je zato nemoguće mirovati, nećete mi to verovati, jer se tobože pretvaram; a ako reknem da je baš to najveća sreća za čoveka da svaki dan vodi razgovore o vrlini i o ostalim pitanjima o kojima vi čujete da ja razgovaram i ispitujem sama sebe i druge, i da život bez takvog ispitivanja nije vredan da se živi, onda ćete mojim rečima još manju veru poklanjati. To je tako kao što vam ja kažem građani, ali vas u to uveriti, to nije laka stvar.

TREĆI DEO – BESEDA POSLE IZRICANJA PRESUDE NA SMRT

XXIX – XXX / REČ ONIMA KOJI SU GA OSUDILI

Bez vaše presude ja bih imao samo još koju godinu da proživim do smrti svoje. I samo radi toga kratkoga vremena građani atinski, vi ćete od strane onih koji budu hteli da grde naš grad izići na bedan glas i pasti pod krivicu da ste ubili Sokrata mudraca. Jer, koji budu hteli da vam prigovaraju, izjavljivaće da sam mudar, ako i nisam to. A da ste počekali samo kratko vreme, želja bi vam se sama od sebe ispunila. Ta vidite kako sam godinama svojim već daleko od života a blizu smrti. A ne velim to vama svima, nego samo onima koji su me na smrt osudili. A upravo njima kažem i ovo:

„Možda verujete, građani, da je presuda na smrt pala zato što nisam imao onakvih reči kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se moram služiti svima sredstvima delanja i beseđenja, samo da izbegnem kazni. Nipošto! Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali zacelo ne reči nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem i jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne; a takve stvari vi ste navikli da slušate od drugih. Ali kad sam se branio, nisam pomislio da radi otklanjanja opasnosti smem da učinim išta nedostojno slobodna čoveka, pa ni sada se ne kajem što sam se onda tako branio: ne, ja mnogo više volim da posle onakve odbrane poginem negoli posle ovakve da sebi život iskupljujem.

XXX – PORORICANJE BUDUĆNOSTI ONIM KOJI GA OSUDIŠE

„A sada želim da bacim jedan pogled u budućnost i da vama koji ste me osudili budućnost proreknem.

Jer i nalazim se već onde gde ljudi najviše postaju proroci kad stoje pred vratima smrti. Vama, ljudi, koji me osudom ubiste izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna, tako mi Diva, negoli ona kojom ste mene ubili; jer sada ste to učinili misleći da ćete se rešiti davanja računa o svom životu, ali će vam se, tako ja tvrdim, sasvim protivno dogoditi. Biće ih više koji će od vas tražiti račun; njih sam ja dosada zadržavao, ali vi niste to opažali. Ali biće vam opasniji ukoliko su mlađi, i vi ćete se još više ljutiti. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem ljudi odvratiti koga da vam ne prigovara što ne živite pravo, ne računate dobro. Ta ovakvo sredstvo spasenja niti je uopšte moguće, niti je časno, nego ono je najlepše, i u isti mah, i najlakše kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe sprema kako će biti što bolji. To je ono što proričem vama koji me na smrt osudiste, i time se s vama rastajem.“

XXXI – REČ ONIMA KOJI SU GA OSLOBODILI

A sa onima koji su me oslobodili rado bih progovorio koju reč o ovom što se ovde dogodilo. Ljudi, ostanite tu ovo malo vremena; ništa vam ne smeta da se između sebe porazgovaramo dok nam je to prosto. Vama kao svojim prijateljima hoću da razložim šta upravo znači to što se danas meni dogodilo. Meni se, ljudi sudije – pravo vas nazivam kad vas nazivam sudijama – dogodilo nešto čudnovato. Onaj redovni proročki glas, glas božanstva, javljao mi se uvek veoma često čitavo poslednje vreme, i on me je i u najmanjim stvarima opominjao kad bih nameravao da nešto nepravo uradim; i sada mi se, kao što vidite i sami, dogodilo ono što bi se moglo smatrati, i smatra se, kao najveće zlo. A meni se ni jutros, kada sam ostavio svoju kuću, nije protivio taj znak božiji, ni onda kad sam ulazio ovamo pred sud, niti igde u mojoj odbrani kad sam nameravao šta da kažem; pa ipak me je u drugim prilikama na mnogo mesta usred reči zadržao. A danas me nigde za vreme celog spora ni u delanju ni u govorenju nije zadržavao. Šta da uzmem, dakle, kao uzrok tome? Ja ću vam kazati: čini mi se da se ovo što se meni dogodilo kao dobro dogodilo, i to nikako ne možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo. Jak dokaz imam za to tvrđenje: meni bi se zacelo znak opominjanja javio i opomenuo me kad ne bih imao da uradim nešto dobro.

XXXII – O SMRTI

A promislimo i s druge strane koliko ima razloga za nadanje da je smrt neko dobro!

Jer smrt je jedno od ovoga dvoga: ili je takva da onaj koji je umro nije ništa, pa nema nikakva osećanja ni o čemu, ili je, prema onome što se govori, nekakva promena i seoba duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakva osećanja, nego je sve kao san, kad se spava i ništa ne sanja, smrt bi bilo čudo od blagodati. Jer celo ovo vreme, čini mi se, nije ništa duže nego jedna takva noć.

U drugom slučaju, ako je smrt kao neka seoba odavde na drugo mesto, i ako je istina ono što se govori da zaista borave onde svi koji su preminuli, kakva bi sreća mogla biti veća nego ova? Da se ponovo sastane sa Orfejem, i Musejem, i Hesiodom i Homerom – koliko bi ko od vas dao za to? Ja, bar, hteo bih i više puta da umrem, ako je to istina. Jer baš za mene bilo bi to sjajno društvo onde kad bih se sastao sa Palamedom i sa Ajantom Telamonovim… Šta bi ko dao za to, ljudi sudije, da ispita onoga koji je protiv Troje poveo onu mnogu vojsku, ili Odiseja ili Sizifa, i hiljade i hiljade drugih.

S njima se onde razgovarati i biti s njima u društvu i ispitivati ih – to bi bilo neizmerno blaženstvo. Svakako, oni onde, po svojoj prilici, ne osuđuju na smrt za takve razgovore.

XXXIII – UNUTRAŠNJI GLAS

Nego i vi, ljudi sudije, treba da negujete dobru nadu prema smrti i da ovo jedino imate na umu kao istinu: za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti, a bogovi ne odbacuju dela njegova. I ovo što me sada stiglo nije pusta igra slučaja, nego je meni očevidno da je za me bolje da već sada umrem i da se muka oslobodim. Zato me i unutrašnji glas nigde nije zadržavao, i ja, što se mene tiče, nisam baš ljut na one koji su me sudili i tužili.

Ali, molim vas još ovoliko: kad moji sinovi odrastu, osvetite im se ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za što drugo nego li za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja vas korio što se ne brinu za ono što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili, onda sam od vas doživeo punu pravdu, i ja sam i moji sinovi.

Ali već je vreme da odlazim – ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim bog.

Citati iz knjige: Sokratova odbrana izreke / slika / ArtistJacques-Louis David Year 1787 Medium Oil on canvas Dimensions 129.5 cm × 196.2 cm (51.0 in × 77.2 in) Location Metropolitan Museum of Art, New York

Artist Jacques-Louis David / Year 1787 / Medium Oil on Canvas / Dimensions: 129.5 cm x 196.2 cm / Location: Metropolitan Museum of Art, New York
__

Citati iz knjige: “SOKRATOVA ODBRANA”
Autor: Platon i Kriton
Prevod: Dr Miloš N. Đurić
Priredio: Leon Bijelic ; www.leonbijelic.com
Instagram: @leonbijelicknjige & @leonbijelic

Podjelite ovo sa prijateljima ako smatrate da je text koristan, edukativan, ako vam je pomogao ili vam se svidio ili mislite da može nekome pomoći. Ako nađete grešku budite slobodni javiti se radi ispravljanja. Time ujedno podržavate i moj rad i direktno utičete na poboljšanje ove, veoma značajne literature. HVALA.

2018-11-02T01:12:17+00:00