IZREKE IZ KNJIGE: BLAGO CARA RADOVANA – JOVAN DUČIĆ

IZREKE IZ KNJIGE: BLAGO CARA RADOVANA – JOVAN DUČIĆ

IZREKE IZ KNJIGE: BLAGO CARA RADOVANA – JOVAN DUČIĆ

__

POGLAVLJE: O SREĆI

1.

Ako puno govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskog života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman, čak i rđav.

Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

3.

Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srećni.

Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću omrzne i nedužne.

Čovek po jednoj slabosti i sujeti, sve svoje sreće pripisuje samo sebi, a svoje nesreće pripisuje samo drugom.

Bogataš je plemenit iz sujete i iz straha, a siromah je dobar iz pobožnosti i iz častoljublja. Bogataš je duhovno hrabriji, a siromah je hrabriji fizički. Bogataš nema intezivnih radosti kao siromah, jer živi bez velikih očekivanja i snova; nema iznenađenja, živi bez dovoljno idealizma, često blaziran i pasivan. Bogataš je perverzniji, a siromah čedniji, jer perverzija dolazi od presićenosti i lenosti, a čednost dolazi od rada koji je veliki moralizator života. Ima siromaha zaljubljenih u poštenje većma nego drugi u zlato, a mnogi čak izgledaju manijaci častoljublja. Poštenju se uče bogataši od siromaha, jer se samo na siromahu može da vidi kako poštenje i sreća stoje nezavisno od zlata.

4.

Najbedniji je čovek koji živi u mržnjama na druge ljude; taj se prvi iseče noževima koje je sam izoštrio.

Platon je govorio: “Ljubav umiruje ljude i stišava bure na moru, ljubav uspavljuje vetrove.“

Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata, i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

Ljubav za neprijatelja, to je vrlina velika koliko i samo častoljublje.

Užasan je slučaj što ima mnogo ljudi koji ne mogu biti potpuno srećni, ni osećati se velikim, bez istovremeno i nečije nesreće.

Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas, ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini.

5.

Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su mudraci smatrali srećom samo suficit čovekovog blagostanja.

Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa. Tada bismo razumeli da sreća za Petra ne mora biti što i sreća za Pavla.

O CILJEVIMA

Svaki čovek ima u svom životu mnogo planova, ali nema nego jedan cilj. Ko razmisli taj će lako taj cilj naći, jer je on u našoj strasti i našoj volji vrlo izražen, iako često zamagljen i nerazgovetan.

Dok god cilj nije ostvaren, čovek postoji, jer je sav u sili i akciji; a kad je najzad cilj postignut, čovek prestaje biti sila i akcija, i postaje sam nepotreban, čak često i štetan svom delu.

Retko je kad čovekov cilj zao; mogu biti zla samo sredstva.

Čovek koji jasno razazna kud hoće, sve njegove unutarnje sile isti čas krenu istim pravcem, i mnogim takvim ljudima moćne volje ne može se ništa odupreti. Samo po sugestiji tuđoj ili po poremećenosti instinkta, čovek izgubi taj smisao cilja ili pobrka prava sredstva za njegovo ostvarenje.

Čovek koji vidi cilj najjasnije, taj je čovek najsilniji.

Ima ljudi koji nešto hoće tolikom silom da im se ništa ne može odupreti; a za mene to nešto jeste cilj ciljeva, koji je centralna sila u čoveku. Velikim ljudima njihovi veliki ciljevi nikad ne izgledaju nemogućni, i oni ih odista postižu sa istom lakoćom sa kojom i mali ljudi postižu svoje male ciljeve.

Najveći broj ljudi ne zna šta hoće, a veliki broj ljudi ne znaju koliko mogu. Najređi je slučaj čoveka koji zna i šta hoće i koliko može.

Život je jedna neizmerna logika i harmonija, a pošto su priroda i život jedno isto, nepostoje ni u životu apsurdumi i anomalije. Sve je na svetu vezano jedno za drugo, pa su vezane i sreća i nesreća u ljudskoj sudbini. Kao iz korpe rumenih trešanja što se ne da izvući samo jedna trešnja, a da se prstom ne zakači i izvuče odjednom više njih, tako idu i sreće i nesreće uvek u serijama.

O SREĆI – NASTAVAK POGLAVLJA

Nesreća nam izgleda mnogo manja kad o njoj čćutimo nego kad o njoj govorimo. Govoreći o nesreći, ona samo postaje sve dublja i sve crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto puta. Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće; a ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i odmazda sudbini.

Dve su prave i najveće čovekove nesreće: nemati zdravlja i nemati prijatelja. Međutim, i iz jednog i drugog ima izlaza: čovek ili prezdravi ili umre, a sa prijateljima ili se izmiri ili dobije nove prijatelje.

Hrabrost je jedan veliki uslov sreće; bez hrabrosti se ne može biti srećan. Za svaku akciju treba hrabrosti, i što čovek ima više hrabrosti, utoliko je šira i potpunija njegova akcija. Hrabar čovek podnosi mirno svoje bolove, i sličan je samo velikom mudracu.

Hrabrost se ne ogleda samo u krupnim pitanjima časti i opstanka, nego i u vrlo sitnim odnosima, i gde se god traži nesebičnost i dobrota.

6.

Nesumnjivo, ljudstvu najviše nesreće prave glupaci. Najveća je beda što glupak ne zna da je glup, kao što ni rđav ne zna koliko je rđav; a svet bi možda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreća za čovečanstvo.

Ima ljudi koji celog života ne reknu nijednu glupost, ali ih urade hiljadu; a ima ljudi koji sve što reknu, prazno je, a sve što urade, mudro je. Čovek len voli da govori, a čovek od akcije voli da ćuti, i ne daje rečima nikakvu cenu. Reč je neprijatelj zamaha i poleta. Dovoljno je da jednu svoju nameru dvaput nekom izgovorite, pa da ona odmah za polovinu oslabi. Velike snage su ćutljive u čoveku, kao i u prirodi. Napoleon je, uglavnom, bio ćutalica.

Ima ljudi koji mogu da nesreću trpe celog života, i da se ne osećaju nesrećnim, kao što drugi podlegnu pod prvim nesrećama.

7.

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju.

Ima mudrih ćutanja koje vrede više nego i najmudrije reči.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti.

9.

Sokrat govori u Kritonu: prvo, ne čini nepravdu ni u kojem smislu; drugo ne čini nepravdu ni onom koji ti je nepravdu učinio; i najzad, treće, nikad ne vraćaj zlo za zlo.

Epikurova ideja o sreći, to je jedna ideja da je ljudska sreća samo u uživanju. Zadovoljiti treba sve želje, velike i male, istovremeno; jer, kako epikurejci govorahu, ako jedna želja nije zadovoljena, to je dovoljno da duša tuguje. Međutim, oni su govorili da posotji jedna jerarhija uživanja, pošto ima uživanja koja treba izbeći kako bismo izbegli nesreću, a ima bolova koje treba primiti da bismo tako došli do jedne više sreće.

Fizička zadovoljstva postaju uživanjima samo ako daju istovremeno i duhovnu sreću, jer su svagda duševna uživanja viša. Najveće uživanje jesu vrlina i častoljublje.

10.

Ljudi pate i zbog tuđih nesreća, više možda nego i od svojih sopstvenih. Ovo je velika beda čovekova. Patimo od nesreća patriotskih i socijalnih, i porodičnih i prijateljskih, čak i istorijskih. Svašta od ovog baca po manju ili veću senku na naš život, nagriza naš oklop, podriva naš zid.

Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i najzad proglasi svetiteljima svoje crkve.

Svakako, najveći tvorac čovekove nesreće, to je sam čovek.

Postoje sreće dok ste sin i sreće kad ste otac; i postoje sreće mladosti i sreće starosti; i postoje sreće duha i sreće tela.

Mnogi veliki čovek nije ni sanjao u mladosti što će postati kroz dalje godine. Hristip i Kleant su bili poznati najpre sa utakmica na javnim igrama, a tek zatim u filozofiji; kao što je i Platon bio najpre atlet u Korintu i u Sikionu, a tek docnije najveći mudrac svog vremena, i najzad, zna se da je i sam Pitagora počeo svoj javni život dobijajući najpre nagrade u Olimpijskim igrama u Elidi.

Život je kula na bregu sa koje hiljadu prozora gledaju na hiljadu strana vidika.

11.

Najgori čovek može biti srećan u novcu, i u zdravlju, i u deci, ali ne može biti srećan u duševnoj lepoti ni u slavi među drugim ljudima.

Plemeniti ljudi imaju slavu i kad nemaju sreću; a slava je najveća sreća. Jedan čovek je slavan u svojoj okolini samo tim ako je primer poštenja, kao što je aleksandar bio slavan vojskovođa, ili Platon slavan zbog mudrosti.

Svaki čovek može biti veliki ako hoće: ako ne kao general, a ono kao vojnik; ako ne kao izvanredan gospodar, a ono kao izvanredan sluga. Naša veličina dakle zavisi od nas; a veličina je sreća već tim što je veličina.

Smrt nije nesreća, nego samo jedna čovekova predrasuda: zato je predrasuda, što je smrt za jednog ubica, a za drugog spasitelj. U oba slučaja ona je veća od života. I u oba slučaja, ona nije nesreća za onog koji odlazi nego samo za one koje ostavlja.

13.

Najsrećniji je čovek onaj koji ume da se udubi onoliko u svoju sreću, kao što se drugi udube u svoju nesreću.

Mislim čak da treba i mnoge svoje sreće namerno izmišljati. Uobražavati ih; slikati ih na pesku ili po zidovima; pevati im, i razgovarati o njima s kamenjem na putu.

Ima puna sreća rasejanih ulicom kuda ste i danas prošli. Nijedna tuđa sreća nije bez pomalo sreće i za nas druge.

14.

Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od čoveka. Sve bede među ljudima to su nesreće koje učini čovek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome.

Čovek ima više hrabrosti prema drugom nego prema sebi. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, a nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra.

Najbolji ljudi to su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što ne bi nikad oprostili samom sebi.

POGLAVLJE: O LJUBAVI

1.

U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono i šta ni sami ne verujemo.

“Dobro pazi; sine moj, da nikad svoj razum ne žrtvuješ za ljubav jedne žene“, kaže Kreont u Antigoni. A Plutarh, govoreći o Antoniju i Kleopatri, pet vekova posle takvog Sofoklovog pesimizma, kaže o ljubavi: “Duša zaljubljenog čoveka živi u tuđem telu.“ Dugo se verovalo da ljubav pomućuje zdrav razum, i podiže egoizam do slepila. O ljubavi se ne može ni govoriti pametno: jer ljubav nije stvar pameti nego osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma.

Često i sve ideje koje imamo o nekoj ženi, dolaze samo od dobrog ili lošeg iskustva sa nekom sasvim drugom i drugčijom ženom.

2.

Ljudi koji u ljubav unose odveć srca, manje stradaju, jer srce sve pozlaćuje, i ne vidi ništa što nije dobro.

Anakreont kaže: “Ako možeš da prebrojiš lišće u šumi, ili pesak u moru, onda ćeš moći prebrojati i moje ljubavi.“

Ljubav je glavni izvor inspiracije pesnikove, jer je ljubav i glavni motiv njegovog života. Sve što znamo o ljubavi, znamo od pesnika. Da nije bilo pesnika, o ljubavi bi se znalo manje nego o mržnji.

3.

Ljubav je osećanje koje je rezultat svih drugih osećanja, zbir svih mogućnosti čovekovih, najviših i najčistijih.

Voleti, to je sveobimno osećanje.

“Ja sam stvorena da ljubim, a nisam stvorena da mrzim“, kaže Antigona u drami Sofoklovoj.

Teokrit kaže: “Onaj koji mrzi, mrtav je. Ljubite da vas ljube“.

4.

Žena u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih.

Ne žalim ništa na svetu nego što u mladosti nisam znao da sam mlad.

Ljubav je čak i herojstvo jer traži žrtve.

Ljubav je, najzad, i najviši produkt kulture. Što je veća kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja.

Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je živeti u najvećoj čistoti i krajnjoj sili dobrote.

Teško srcu koje uzima san o sreći kao sliku sreće koja je mogućna.

5.

Lubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici, začudo, uvek smešni za sve ostale ljude.

Svi veliki ljudi su bili zaljubljeni celog života; i to ne samo pesnici nego i državnici, i velike vojskovođe čak i veliki vladari: Perikle, Cezar, Napoleon. Jedan veliki čovek je rekao da se na sve bregove penjao, ali da je breg ljubavi najviši.

6.

Ljubav je sama sebi dovoljna; i ljubavi nije potrebna nikakva druga slava nego njena sopstvena.

Ima izvesnih patriota zbog kojih nam omrzne otadžbina, i sveštenika zbog kojih nam omrzne crkva i vera, i vojskovođa zbog kojih nam omrzne vojska i herojstvo, i žena zbog kojih nam omrzne ljubav.

7.

Ima odista jedno doba u ljudskom životu kad sve podseća na ljubav: sunčan dan, tamna noć, bura i tišina, novac i muzika, cveće i heroizam, mek divan, oblak u nebu, mušica u vazduhu.

Rađanje ljubavi u duši, to je više i lepše nego rađanje sunca na okeanu.

Prava žena nikad ne poljubi prva; pravi tip žene sve čeka od čoveka: prvu reč, prvi poljubac, prvu žrtvu, prvi primer.

8.

Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti.

Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim koji joj se ne sviđa kao čovek, i kojeg nikad ne bi mogla voleti ili poželeti.

Ima mladih žena koje kažu da su s nekim mladim čovekom samo prijatelji. Velika prijateljstva, to su odveć male ljubavi.

12.

Žena oprašta čoveku sve pogreške prema njoj, ali ne oprašta ni najbolju stvar učinjenu zbog druge žene.

Žena je istinitija prema sebi nego čovek, jer čovek ide za onim što je naučio, a žena ide za onim što oseća. Čovek uvek uradi što mora, a žena uvek uradi što hoće.

Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crna sotona.

Kad je žena i najvećma napadnuta, čak i nepravedno, ona neće da razuverava dokazima nego samo maglovitim rečima. Ona iskreno veruje da je čovek voli samo onda kad zbog nje pati, i kad u nju stalno sumnja. Za nju spokojan čovek izgleda ravnodušan i leden.

POGLAVLJE: O ŽENI

1.

Za čoveka su božanstva jedna veza između njega i kosmosa, a za ženu su božanstva samo jedna veza između nje i čoveka.

Žena je dobra samo kad voli; ali kad voli, ona je viša od čoveka.

Žena voli čoveka dok joj veruje. I onda kad ga ne voli, ona traži da joj ipak veruje.

2.

Nikad ne pitajte ženu da vam kaže nešto od svoje prošlosti. Nijedna ne voli da ima prošlost, niti joj daje kakvu cenu; a ako vam krije prošlost, to nije zato da nju sačuva od sebe, nego da vas ne izgubi.

3.

Samo ljudi velike uglađenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge.

Svakako, od svih viših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer i oni žive u stalnom uzbuđenju i imaju puno ženskog i detinjastog.

Žena je blagodarna čoveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je voli; ne traži u čoveku  herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su delikatne i nežne; i uživa i u maloj sreći, ako je ništa ne muti.

4.

Više za ženu vredi jedan dobar kalambur nego najdublja Njutnova istina. Za nju više vredi čovek duhovit nego dubok, a više blistav nego duhovit. Žena voli ležerne ljude jer joj oni praštaju njene ležernosti i radoznalosti; i voli poročne, jer se žene daju za porok a ne za vrlinu. Njih plaši vrlina koliko i um, jer um čovekov žena smatra za lukavstvo i za svirepo oružje prema ženi.

Svaka je žena dosadna osim one koju volimo.

Šta su za pesnika principi ljubavi? To su najčešće kaprici mašte kao i njegove pesme. Gete u sedamdesetoj godini voleo je devojku od sedamnaest godina, i prosio je najzad za ženu. Bodler je živeo sa ženom mulatkinjom, u kojoj nije bilo više od osamdeset centimetara visine. Žena pesnika Miltona, koji je pevao raj i anđele, napustila ga je zbog njegove ružne ćudi prema njoj. Nema skoro nijednog velikog pesnika kojeg žena nije ili prevarila ili zlostavljala: od Šekspira do Igoa, i od Molijera do Puškina.

Latinski pesnik Lukrecije, koji nije manji od Vergilija, i koji je izvesno dublji, ima užas od žene. Za njega postoji samo fizička ljubav, kao i za mnoge rimske pesnike. Ali je, kaže, i ta ljubav skupo plaćena novcem, gubitkom snage i samoljublja; i zato je, po njegovom mišljenju, jedino spasenje pobeći od ljubavi.

5.

Istina je da lepote čovekova osvaja odjednom, a karakter i duh čovekov osvajaju polagano, jer se karakter i duh ne obraćaju ženinom životu fizičkom nego moralnom.

Žena ne ide ni za čovekom koji ju je zaneo svojom lepotom ili svojom duhovitošću, nego za čovekom koji ima nešto što ona naročito traži. U najviše slučajeva žena traži osećanje sigurnosti.

Lepe žene su manje sklone poroku nego ružne. Lepotica se zadovoljava divljenjem i obožavanjem svoje okoline, a ružna traži utočišta u prvom ljubavniku koji je bude smatrao da nije ružna.

Žena voli većma lepotu nego vrlinu; ali žena voli samo svoju lepotu. Tuđa lepota joj izaziva zlu krv, kao tuđ novac i tuđ nakit. Ljudi su, naprotiv, u tom pogledu viši od žene, jer su u stanju da se dive i čoveku lepšem i umnijem i bogatijem od sebe. Jedino što ljudi neopraštaju drugom čoveku, to je kad ima lepšu ženu nego što je njihova.

6.

Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota.

Ako su lepotice često neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha.

8.

Porok se razvija u ljubavnoj dokolici i golotinji; porok je u umnogom stvar mašte koliko i temperamenta. Svakako, porok je stvar bogatih i besposlenih.

Ima žena koje su verne i kad ne vole; a ima žena koje su jednom čoveku neverne i kad su u njega istinski zaljubljene. To su anomalije ali koje su ipak istine, čak vrlo često obične.

Žena postaje neverna najčešće kad je to najmanje mislila, a često i kad to nije ni željela.

Žena koja padne u porok, uopšte nije toliko razvratna koliko je slaba. kad ljudi ovo uvide, smatraće takvu ženu više za nesrećnu nego za rđavu.

Ima među ženama više heroja nego što ih ima među ljudima, ali su ljudi celu istoriju prigrabili za sebe, i za priče o sebi. Međutim, mi smo heroji u bojnoj vatri, a žene u hladnoj svakidašnjici; mi smo hrabri pred smrću, a one pred životom; mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom.

Ona prima u naručja čoveka koga niko više ne želi da primi u kuću; i pruža mu svoja usta, i kad mu niko ne bi pružio svoju ruku.

10.

Uvek je za ženu prvi čovek jedini njen pravi čovek, čak i kad prestane da ga voli.

Kad su pitali Pitagoru kad treba čovek da se oda zadovoljstvu ljubavi, mudrac je odgovorio: “Kad god hoćeš da se umanjiš.“ Pitagora je verovao da je fizička ljubav štetna za čoveka, jer ga zamara i skraćuje mu život. Pitagora je živeo osamdeset godina.

11.

Žena ima više nežnosti, a čovek ima više dobrote; žena je velikodušna, a čovek je plemenit. Žena oprašta ali ne zaboravlja; čovek zaboravi i kada ne oprosti.

Ljubomoran je onaj koji hoće da bude voljen više nego što sam voli

Mnogo je manje ljubavi na svetu nego u literaturi; u jednom romanu ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu.

Ja pamet čoveka računam po onom šta kaže, a pamet žene po onom što ne kaže.

Čim žena počne da istinski voli čoveka, onda ga voli pomalo kao majka: tepa mu sitne i slatke reči; boji se za njegovo zdravlje, i utopljuje ga; i brani mu da pije, ili da odveć puši; i strepi od hiljadu prilika i stvari koje bi mogle da mu učine kakvo zlo.

12.

Vara se svaki čovek kad veruje da je pouzdan u ženu samo zato što ga ona voli.

U mladosti je brak stvar ljubavi i spola, a u starosti je stvar slabosti i straha od samoće.

13.

Nema veće radosti čovekove od one koju može da podeli sa jednom ženom. Nema za heroja nijednog pravog trijumfa ako ne može da svoj pobednički mač spusti pred noge žene koju voli. Nigde ni sujeta čovekova nije veća nego pred ženom. Nigde ni dobrota, ni viteštvo, ne mogu toliko biti stavljeni na iskušenje, koliko pred tim finim i nežnim i komplikovanim stvorenjem kakva je žena.

Ima nesreća koje ne postoje za čoveka, ali postoje za ženu, kao i obratno. Najveća ženina nesreća, to je kad počne verovati da njena lepota propada.

Ženino očajanje za izgubljenu lepotu prevazilazi i njeno žaljenje za izgubljeno zdravlje, ili za svoje propalo ime. One bi volele biti i bolesne, i važiti za nečasne i biti siromašne, nego važiti za ružne među ljudima, i, možda, još više među ženama.

POGLAVLJE: O PRIJATELJSTVU

1.

Nad svetom leži dosada kao debelo more nad zemljinom korom. Toliko je dosada neizmerna na zemlji, da čovek uvek traži nekog da ga razonodi. Da vidi čoveka, makar kog! Da govori, makar s kim! I da razgovara, ma o čemu! I da idu, ma kuda!

Čovek odlazi u društvo više iz dosade nego iz sujete.

Ovakvo društvo, to je nesrečni svet koji sam sebi zagorčava život, kao kockar i pijanica. Ovakav društveni čovek, to je za polovinu propalica. Govori kad ne treba, laže bez povoda, udrava se bez potrebe, igra bez volje, peva bez glasa, besedi bez duha i cilja. Drugi se iz dosade žene i razvode, putuju sa psetom, druguju s konjem, spavaju s mačkom.

Veliki deo sveta ne traži umetnost da se njome inspiriše za velike akcije, nego da njom rastera očajnu dosadu.

Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom. Često vole čak i društvo glupaka, i nevaljalaca, čak i svog protivnika, nego da trpe samoću, a to znači društvo samog sebe.

Zbog dosade čovek menja kuću, ulicu, varoš, zemlju. Iz dosade menja lektiru, čak i ideje i principe.

Čovek ne lovi da ubija životinju nego da ubije svoje dragoceno vreme.

Čovek postaje prijatelj čoveku koji je zabavan, a neprijatelj čoveku koji je dosadan.

Danas ljudi izmišljaju mašine koje govore, i kutije koje pevaju, i te sprave puštamo da govore i pevau ne samo kad smo sami, nego i kad smo u društvu pošto nam sad više ni društvo nije dovoljno.

2.

Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg.

Ma koliko da su svi mudraci propovedali prijateljstvo, nisu manje propovedali i bežanje od rulje. Seneka je govorio da se nikad čovek ne vraća onako miran kući kao što ie miran iz nje izašao.

Ko se oslobodio dosade i straha, postao je pitom i plemenit.

Postoje i uzvišeniji motivi prijateljstva koji važe samo za prosvećene ljude: zajednica osećanja, zajednica ideja, zajednica interesa. Proverite sva svoja prijateljstva, pa ćete se uveriti da svako od njih mora da bude osnovano na jednom od ovih načela.

Prijateljstvo na zajednici osećanja, bilo je veza između vojnika slavne tebanske legije, koji su se udruživali zakletvom heroju Jolaju da će svi  umreti samo sa ranom na grudima, kao što je i on poginuo. Takva je veza bila između dve sjajne antičke ličnosti Epaminonde i Pelopide, koji su se borili u bitki sjedinjujući svoje štitove.

Među najlepše primere istorijskog prijateljstva spadaju izvesno primeri dvojice srpskih vitezova, Miloševih pobratima, koji su otišli s Milošem da sva trojica zajedno poginu u turskom taboru, i to za čast Miloševog imena. Ovakav primer ne postoji ni u Ilijadi.

3.

Svi pesnici su pevali prijateljstvo. Horacije peva da se ništa ne da uporediti sa dobrim prijateljem. Terencije peva da se ne može srećom nazvati ništa što se ne daje podeliti s prijateljem; a Katul oplakujući smrt jednog prijatelja, peva da njegov drug u grob odnosi i njegovu dušu. I stari filozofi su prijateljstvo proslavljali većma nego ljubav.

Prvi je Pitagora napravio od prijateljstva jednu filozofsku i moralnu doktrinu. On je prvi postavio formuku da je naš prijatelj naše drugo ja. Prema pitagorejcima, sve je zajedničko među prijateljima, čak i opasnost za život ili imanje jednog od njih, jer je prijateljstvo više i od ličnog života.

Pitagora je bio prvi Grk koji je rekao da više vredi dobar stranac nego rđav Grk.

4.

Nemoguće je govoriti o prijateljstvu bez sećanja šta su o tom govorili antički pisci. Uvek sam voleo ovde pomenuti lepu reč koju je kazao Monteskje: da nove pisce čita publika, a da stare pisce čitaju autori.

Odista, nije bilo nijednog antičkog mudraca koji i o prijateljstvu nije govorio duže ili kraće: i Epiktet i Seneka, kao, mnogo pre njih, Teognis iz Megare, Platon i Aristotel i Epikur i Zenon iz Atine. Ciceron je napisao o prijateljstvu jedno slavno delo koje svi i danas s ljubavlju čitamo.

Naročito su stoici pisali o prijateljstvu vrlo toplo. Možda u tom niko nije tako neposredan i toliko intiman kao Seneka. On kaže kako traži prijatelja zato da bi znao za koga će poginuti, i s kim poći u izgnanstvo, i kome spasti život po cenu sopstvenog života.

Od Seneke je ona izvanredna i sjajna izreka: “Živi s ljudima kao da te Bog gleda, a govori s Bogom kao da te ljudi slušaju.“

Epikur je govorio kako pre nego što budemo mislili šta ćemo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim ćemo biti za stolom da jedemo i pijemo; jer ako jedemo meso bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav i kurjak.

5.

Jedan od najvećih zločina starog veka bio je zločin Aleksandrov, kad je u Persiji pijan bacio koplje, i ubio svog najboljeg prijatelja Klita, koji mu je u bitki na Graniku spasao život. Mladi kralj je nosio kroz istoriju mržnju celog sveta za ovo grozno ubistvo, što najbolje pokazuje i koliko je kult prijateljstva bio raširen u svetu grčkom i rimskom.

Prijateljstvo ima tri motiva: prijatno, dobro, korisno. Zato ima i tri vrste prijateljstava: iz druželjublja, iz dobroljublja i iz koristoljublja. Ovo poslednje je osećanje najniže vrste, egoistično, prolazno i sadrži isto toliko mržnje koliko i ljubavi, zbog čega ne može biti ni predmetom etike.

Hesiod kao i Sokrat, postavlja pitanje da li se međusobno vole slični i srodni, ili neslični i nesrodni. Ali Aristotel ovde najzad zatvara liniju govoreći da je potrebna sličnost među prijateljima, jer je u pitanju snaga nagonske ljubavi a ne samo moć razmišljanja. Čak prijateljstvo, kaže, ima snagu da niveliše, izjednačuje, pravi sličnim i srodnim. Zato je prijateljstvo i osnov svake pravde, najveći zakon društva, jedina mogućnost da živi svet u zajednici.

6.

Ciceronova knjiga o prijateljstvu je delo pisano u njegovoj šezdeset i trećoj godini, za vreme velike žalosti, posle smrti njegove kćeri, znači u dane kad su prijatelji najpotrebniji. Od latinskih pisaca on je najveći teoretičar prijateljstva; njegova mala knjiga je i danas školska lektira.

Prijateljstvo je jače od srodničkih veza, jer porodično srodstvo može postojati bez ljubavi, a prijateljstvo ne može. Prijateljstvo je, kaže ovaj mudrac, vezano za sve čovekove sreće i nesreće.

Koliko je prijateljstvo skupo, vidi se po tome koliko je retko: mi poznajemo stotine ljudi ali od njih izaberemo svega dvojicu-trojicu za svoje prijatelje.

Prijateljstvo je prema Ciceronu, harmonija ljudskog i božanskog. Ništa uzvišenije nego govoriti s nekim slobodno kao sa samim sobom, i koji se raduje svakoj našoj sreći i koji podnosi kao i mi sve naše nesreće.

Ciceron ustaje i protiv Grčkog utilitarizma u prijateljstvu, znači protiv teorija Epikurovih i teorija filozofa iz Abdere i Kirene. Ovi su grci govorili da je prijateljstvo samo jedan motiv čovekovog egoizma. Ciceron pobija ove tri grčke teze.

Prvo: Grci kažu da treba prijatelje voleti koliko samog sebe, a Ciceron odbija ovo govoreći da u stvarima svog prijatelja treba postupati energičnije nego i u svojim sopstvenim: moliti, preklinjati, napadati. Znači sve što bi bilo inače sramno činiti za samog sebe, ali što je najčasnije kad se to uradi za korist svog prijatelja.

Drugo: Grci kažu: voli prijatelja koliko god on voli samog sebe. I ovo Ciceron odbija kao apsurdum. Mnogi su ljudi često preterano skromni i skrušeni po prirodi, ili nemaju pouzdanje u sebe, ili nemaju vere u svoju sreću, zbog čega ih treba voleti i višenego što oni vole sebe same. Jedino tako ćemo ih ohrabriti i podići.

Treće: Isto ovako Ciceron pobija Grke kad kažu da treba nekoga voleti kao da ćemo ga sutra mrzeti. Ovo je za Cicerona još jedan apsurdum: jer vas niko neće voleti ako bude verovao da ga vi sutra možete mrzeti. Čak treba, misli Ciceron, podnositi i rđav izbor svojih prijatelja, pre nego pomišljati na priliku za neprijateljstvo.

7.

Čoveka najiskrenije volimo kada ga volimo zajedno sa njegovim nedostacima, čak kad ga volimo baš zbog njegovih nedostataka.

Pravo prijateljstvo, ono koje ide do heroizma, postoji samo među mladim ljudima. Samo se u mladosti izdašno i svesrdno dele sreće i nesreće, zadovoljstva i porazi. Mladost to je jedino kraljevsko osećanje.

8.

Čoveka većma uvredi ono što ste o njemu rđavo rekli, nego ikakvo zlo koje ste mu učinili.

Lakše se izmire ljudi zavađeni posle bitke ili neprijatnih dela, nego posle reči u kojima je bilo uvreda.

Odista, ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima. Iza gorkih reči ostaju gorka usta.

Kad govorite o lepom gradu, o cveću, i o lepoj ženi, vi postajete radosni; a govoreći o rđavom čoveku, vi postanete tužni. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka, on uprlja svoju dušu.

Pokušajte samo jedn dan govoriti lepo i svima ljudima, a o zlim ne govoriti ni rđavo ni dobro, i videćete svoj ogromni unutrašnji mir.

Naše lepe reči su, odista, najkraći put ka uspehu u životu.

Najgore je, što napadanje rečima, kao i sve drugo u čemu se ponekad uspe, postane najzad navika, i svrši kao zanimanje.

Treba voleti bez obzira da li smo odmah voljeni u zamenu.

9.

Ljudi često zbog jedne žene upropaste čast svog imena i izvršuju samoubistvo, i onda kad je nisu voleli, ili kad su je čak i mrzeli, a danas nema ni u najkulturnijim društvima primera da se za prijateljstvo prinose žrtve kakve se prinose za ženu. Samo još u Japanu je harakiri možda nešto što naliči na idealno žrtvovanje sebe za drugoga. Prijateljstvo mora ponovo da postane predmet škole.

Pogledajte samo u svom ličnom životu koliko smo malo sreće postigli ako tu nije bilo učešća naših prijatelja, a koliko smo nevolja pretrpeli samo u njihovom odsustvu.

Čovekprirodno voli onog kome je učinio dobro, jer onda u tom drugom čoveku ima nešto i od njegovog dela i od njegove lepote.

Prijatelji su obično ljudi slični po znanju, uverenju, moralu, ali i po položaju i po ugledu. Nije nikad sigurno prijateljstvo između bogatog i ubogog, ni prijateljstvo između obrazovanog i neobrazovanog. Naročito nije sigurno prijateljstvo između čoveka otmenog i uglađenog ukusa i čoveka grubog i prostog.

10.

Prva osobina primitivnog čoveka, to je da se boji svega što ne razume; a na prvom mestu se boji pameti.

Glupost je zaraznija od svih bolesti.

Nije žalost što često rđavi i glupi ljudi ipak dobro žive; žalost je samo kad glupi i zli ljudi otmu mesta pametnim i čestitim.

11.

Neprijatelji, to su često samo naši prerušeni prijatelji, koje od nas deli samo kakav nesporazum iili predrasuda.

Veliki uslov prijateljstva, to je ne tražiti blagodarnost za učinjene usluge.

Mali dug pravi dužnika, a veliki dug pravi neprijatelja, a svaki dug pravi nezadovoljnika.

Aristotel je dao ovu definiciju prijateljstva: “Ista duša koja živi u dva razna tela.“

Među piscima novijeg doba poznato je nežno prijateljstvo između dva velika nemačka pesnika, Getea i Pilera, koji su ostavili bogatu prepisku od dvadeset godina njihovog dopisivanja. Kad se Gete sa Šilerom sprijateljio, govorio je kako je sahranio s njim i polovinu samog sebe. Na to prijateljstvo nalik je bila samo ljubav između dva anglosaksonska pisca, Emersona i Karlajla, koji su se dopisivali punih četrdeset godina, i najzad imali izgled da drže pero u ruci samo jedan za drugog.

12.

Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo a da se ipak osećamo dobro kao i da se najsrdačnije razgovaramo. S neprijateljem se može razgovarati, ali se ne može ćutati. Tako je ćutanje jedna mera prijateljstva.

14.

Nikad nas ni novac ne usreći koliko nas usreći obična ljubaznost drugih ljudi.

Rđavi ljudi beže od prijatelja, jer, po instinktu, beže od istine; a prijateljstvo je jedna krupna istina, zato što je gola iskrenost.

Rđav čovek beži od prijatelja, jer se pred njim oseća providan i bez maske; i ne usuđuje se govoriti prijateljskim jezikom u kojem se sve brzo prokaže, i sve lako oseti.

16.

Stari atinski mudraci su govorili da prijatelj treba da pazi i prisluškuje čak po ulicama gradskim šta svet govori o njegovim prijateljima, da bi neopreznog prijatelja učinio pažljivim ako mu preti opasnost; i da međiu prijateljima nema obzira materijalne vrste, jer prijatelji ne mogu pozajmiti ništa jedan drugom zato što je među njima sve zajedničko.

POGLAVLJE: O MLADOSTI I STAROSTI

1.

Mladost, to je bogatstvo i kraljevanje; to je čar telesne lepote i duhovne svežine; lepota fizičke snage; beskonačnost nadanja; raskoš u planovima od kojih je svaki ogroman i bezmeran, i od kojih svaki izgleda verovatan i kad je nemoguć.

Danas se niko i ne priznaje starim. Merilo za mladost i starost sad je manje princip fizički nego princip duhovni.

Za umne ljude i za lepe žene ne postoji starost. Uman ne sme ostareti, a lepa žena ne može da ostari. Um i lepota se samo menjaju, ali s vremenom ne propadaju.

Mladost, to su radosti prečeste i prenagle; svi izvori optimizma otvoreni; a san stavljen iznad istine, i ljubav iznad života.

Ko je jednom bio odista mlad, taj ne može postati odista star, kao što čovek koji je odista pametan, ne može postati glup.

Ksenofont živeo stotinu godinu,Pitagora skoro isto toliko. I božanstveni Platon je živeo vrlo dugo, jer je navršio devet puta devet godina, što znači množenje broja koji su onda smatrali najsavršenijim; a navršivši osamdeset i jednu godinu, taj mudrac je umro na sam rođendan. Zbog ovog se slučaj Platonov smatrao kao savršenstvo i života i smrti.

Plemenite stvari ne stare nego samo promene izgled, često čak i na lepše.

Ima lica koja sa starošću dobiju nešto svetiteljsko ili mudračko, druga mučeničko ili bolesničko, a treća životinjsko i zversko.

Umni i blagorodni ljudi postaju divni starci s kojima je radost dolaziti u dodir. Neko ostari kao zlato i mramor, a neko ostari kao cipela.

Prostak kad ostari, postane rugoba. Zato starost, kao ogledalo, prokaže šta je čovek bio unutrašnje celog svog veka, i onda dok je maska mladosti mogla još da prikriva svu nakaznost koja je stajala iza nje.

Čovek ostari slušajući starce, a razboli se slušajući bolesnike.

Ima mladih staraca kao što ima puno i starih mladića.

2.

Znak starosti, to je kad se nema volje za šalu, ni snage za smeh.

Jedni ljudi naliče u starosti na svoje dedove a drugi na svoje babe.

Starost čovekova odista počinje onde gde svršava čovekovo oduševljenje. Čovek koji ne može da zatreperi, oduševljen za neku ideu ili neku ličnost, star j ei mrtav.

4.

Treba, kaže Seneka, misliti svako jutro kako je ovo poslednji dan života, a sebi večerom ponoviti reči: “Ja sam umro! Ja sam umro!“ – Kad se i sutradan čovek probudi ponovo živ, treba da veselo vikne: “Zadobih još jedan dan”“ Samo tako će, mislio je ovaj mudrac, čovek osetiti šta je odista i zadobio svakim novim danom.

5.

Jedna od najstrašnijih nesreća starca, to je osećanje usamljenosti.

Starac je čovek koji više nema prijatelja.

Tuga starosti kod žene prevazilazi svaku tragediju čovekovu. Žena sudi svoju mladost samo po svojoj lepoti. Samo dok je lepa, smatra da je i mlada.

Dok je žena mlada, ona se boji samo lepše od sebe i bogatije od sebe; ali docnije se boji i počinje da mrzi svaku ženu od sebe mlađu.

Jedino što može spasiti ženu u starosti, to je plemenitost i kultura, koje znače večnu mlados.

Čovek ostari samo kad ostare sve njegove strasti. A ovo je vrlo retko kod kulturnih ljudi. Emerson je dobro zapazio da ima izvesnih misli koje nas uvek zateknu još mlade, a neke nas čak i održavaju mladim.

Ako mladić od dvadeset godina ima morbidnu filozofiju života, i nepotpun instinkt za akciju, onda je on gotov starkelja. A ako mladić počne da obara pre nego što je išta sam stvorio, i počinje da mrzi pre nego je išta duboko zavoleo, onda je on bliži nevaljalom starcu nego zdravom mladiću.

6.

Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo mladi i kad smo stari: kad smo mladi, da smo nedozreli za velka dela, a kad smo stari, da smo postali nesposobni za velike namere. Zato nije slučajno što se u dobrom društvu ne sme govoriti o godinama života.

Kad pitaju nekog koliko mu je godina, to je toliko bezumno kao da ga pitaju koliko je njemu kilograma; jer ni godine ni kilogrami ne znače ništa za čovekovu duhovnu i moralnu snagu, a ona se jedina može uzimati u obzir.

Žena nema ni onoliko godina koliko oseća da ih ima, nego onoliko koliko drugi osećaju njene godine. Još tačnije rečeno: žena ima samo onoliko godina koliko to izgleda čoveku koji je voli.

Veliki ljudi nemaju vremena da broje godine koje su prošle, nego godine koje im još ostaju da ostvare svoje krupne namere.

8.

Na brodu telesne radove rade mladi i snažni, ali na krmi sedi i starac, jer je uvek snažan umom. A ovo je važnije: jer mudrost upravlja  a telo samo služi.

Starost uživa u stvarima duha, a te su stvari najvišeg roda među svima stvarima. Starac u selu uživa u klijanju i plođenju svog semena, i ta starost zemljoradnika je najblaža od svih starosti. Naravno, kaže dalje Ciceron, da se ne možemo ponositi starošću nego samo delima svog dugog života.

Plašljivci čak i ne ostare nego pomru pre vremena od straha. Heroji ako ne poginu, obično dožive duboku starost. Starost je, dakle, jedna privilegija hrabrih i mudrih, a to ide na njenu veliku čast i ponos.

9.

Nepoštovanje starca bila je osobina samo varvarskih naroda i divljačkih plemena; a sve što se ide dalje u civilizaciju, starci postaju uvaženijim, mestimice i svetiteljskom figurom. Njegovo je iskustvo ravno učenosti; njegov duh i neukaljan život je ravan herojstvu; a njegova vernost principima zajednice i otadžbine ravna je veličini i zaslugama istorijske ličnosti.

Mudrac ne može pasti u očajanje zbog starosti, jer je mudrac mlad dokle god mudruje, znači dokle god misli. A mudrac misli do kraja svog veka, jer nikad ne može iscrpsti svoje predmete razmišljanja.

Čovek samo u starosti dođe do izvesnih ideja i osvedočenja, na koja nikad u zaslepljenosti mladalačke strasti ne bi mogao doći. Zato je starost i jedan faktor duhovnog usavršavanja čovekovog.

POGLAVLJE: O PESNIKU

1.

Nauka vidi sve u evoluciji, a pesnik u večnosti: znači u vremenu koje se ne daje opredeliti ničim, pa ni etapama.

Za nauku je čovek deo sveta, a za pesnika je svet deo čoveka.

Svi su veliki pesnici bili tužni: Sofokle, Šekspir, Dante i Gete: i svi veliki muzičari, kao Betoven i Šopen; i svi veliki filozofi, kao Heraklit i Platon. Lepota i tuga bile su svagda rođene sestre. Čak i u staroj Grčkoj nije bila umetnost bez puno tuge.

Nauka o svetu misli, a pesnik o svetu oseća.

Čovek nije pesnik zato što stvara delo. On je samo viši od drugih ljudi zato što je jedini on njihova esencija; a govori kroz pesme, jer se sve veliko među ljudima izrazilo pevanjem. Veliki proroci govore jezikom velikih pesnika. Čak mnoge ptice i insekti, kad rade i stvaraju, oni pevaju.

2.

Pesnik je svagda i nepomirljivo idealist, jer sve gleda kroz ideal, to jest kroz prizmu savršenstva. To ne znači da pesnik nema osećanja stvarnosti, mogućnosti i nemogućnosti; pesnici su, naprotiv, jedini ljudi koji gledaju na stvarnost pomičući je uvek do njenih krajnjih granica usavršenja.

Na belom listu hartije, na kojem za ceo svet nema ničeg napisanog, za čoveka koji se zove Dante ili Šekspir, na tom praznom prostoru, zatrepere istog časa reči najlepše koje su rečene posle reči Božijih.

Pesnik je tumač božanstva, jer je božanstvo slika čovekovog ideala.

3.

Najizrazitiji i napotpuniji tip jedne rase, to je pesnik. On je merilo rasnog genija, senzibiliteta, ideologije.

Jedno od najstarijih grčkih božanstava, boginja Demetra, bila je božanstvo zemljinog ploda, sa svetilištem u Eleusini, koja je postala centrom Grčkog sveta.

Ono što ponekad nema pesnik od heroja (snagu volje), to ima heroj od pesnika (ideal). Heroj i pesnik, to su dva blizanca i dva najsavršenija uzora ljudskog soja.

4.

Za sitne ljude sve je sitno, a za velike duhove nema sitnice; jer veliki duhovi vide sve u nedeljivosti. Sitnica je za njih samo deo nečeg bezmernog.

5.

Lepota i božanstvo se ne daju izraziti rečima; pokušajte pa ćete videti koliko je veliko siromaštvo ljudskog govora. Jedini pesnik uspe da nađe reči i da se približi tim nepristupačnim i nezirecivim veličinama.

Jedan strani pisac je rekao da pesnik uvek govori o sebi, a nama izgleda da govori o nama. Neosporno, ono što mi nađemo na jednoj slici ili u jednoj pesmi, kao da je intimno naše, to je ono što je najlepše i najdublje za nas lično, i kad je najpovršnije za nekog drugog. Zbog tog delića mi volimo ili mrzimo jednu pesničku stvari i njenog tvorca, i na tom deliću niko nije potreban da nam išta tumači.

6.

Bez nove filozofije nema nove umetnost. Ima novih umetnika, ali nema novih umetnosti.

Pristalice raznih škola jesu učenici, a nisu i sami novatori, jer je nov samo onaj umetnik koji je izraz samog sebe nezavisno od svojih prethodnika ali i od svojih savremenika!

Samo duboki pokreti religiozni i filozofski mogu biti inicijatori novih idelogija i novih senzibiliteta.

Najlepša pesma jednog pesnika ima uvek izgled molitve; i najlepša slika jednog slikara ima izgled ikone. Sve su umetnosti oduvek bile u službi religije. Zato je laž u dnu svakog onog pokreta koji ne dolazi iz najdubljih čovekovih izvora vere ili sumnje.

Ideje imaju svoje poreklo i svoje rođendane, kao i ljudi. Ništa se u duhovnom životu nije rodilo bez veze sa opštim zakonom napretka ili nazatka čovekovog.

8.

Kad jedan pesnik piše o drugom pesniku, taj je slučaj interesantniji nego kad o pesniku piše kritičar. Jer je pesnik odista jedini koji može da neko delo pronikne do u samu njegovu srž, a to znači do u krajnje tančine svake pojedinosti.

Kad ma koji čovek govori o samom sebi, onda to može još biti i tačno; ali kad čovek tumači drugog, tu više ne može biti govora o tačnosti, jer onda sve gledamo ili kroz svoju prirodu, ili samo kroz tuđe principe.

Mi u jednom piscu vidimo ili jednog umnog prijatelja ili zabavnog druga, savetnika ili utešitelja, ili, naprotiv, nađemo u njemu čoveka koji nije za nas lično nijedno od svega toga.

Pesnik presuđujući drugog, uvek pomalo presuđuje i samog sebe, ili uvek brani pre svega svoj umetnički smisao. Ocenjujući i većeg od sebe, ili drugčijeg od sebe, on je i nehotično, u oba slučaja nepravedan. Jer je i pesnik čovek sa ljudskim strastima, od kojih se ne može osloboditi, ni kad je najčedniji i najplemenitiji.

Niko nije toliko požudan da izgleda naročito učen i samostalan u mišljenjima, koliko kritičar; a to uvek pada na štetu pisaca koje ocenjuje, i koji ponekad predstavljaju čak pravi kapital jedne književnosti.

Nisu, dakle, neminovno tačni ni pesnik koji kritikuje drugog pesnika, ni kritičar od zanata. Pesnik većma kritikuje samo stvaranje nego stvoreno delo, zato što je i sam tvorac; a kritičar opet ocenjuje ono što je stvoreno, i ne znajući kako se umetničko delo začelo i zatim stvaralo kroz njegove pojedinosti, zato što i sam nije tvorac.

Najbolja je samo ona knjiga koja nam je najmilija, kao što je najlepša ona žena za koju nalazimo da je lepa, a ne znamo zašto je lepa.

Odista, ko se vaspitavao na duhovima stare umetnosti i literature, ne treba da se boji da će njegov ukus ikada zastareti. Ko je mnogo polagao na modernizam, prošao je i sam sa modom.

9.

Najveći je pesnik onaj koji je imao najviše duše, a ne najviše duha. Duša je individualna, a duh je univerzalan.

Čovek koji odista ima svoju sopstvenu dušu, veoma je redak među ljudima; ali se naročito među piscima takvi ljudi daju izbrojati na prste. Istinski personalan pesnik, to je samo pesnik duboko duševan.

Pod suncem neba sve su stvari osvetljene jednakim raskošnim i nesebičnim bleskom; ali pod suncem života čovekovog sve su stvari drukčije obasjane, i drukčije obojene, i drukčije izražene.

10.

Razlika između pesnika i naučnika jeste i u tome što je svaki pesnik jedna figura za sebe. Pesnikovo je delo uvek kao jedno usamljeno ostrvo, koje izgleda da ima svoje sopstveno nebo i sopstveno sunce, na čijem osvetljenju zrači njegova sopstvena lepota.

Pesme vole samo deca i mudraci. Prvi u pesničkim mislima vide šarene slike, a drugi u tim šarenim slikama vide duboke misli. Pesme ne vole ljudi rđavog srca i lošeg vaspitanja.

11.

Pisci nose u duhu jedno delo celog života. Tako je Gete u vrlo stare dane pisao drugi deo svoga Fausta, i nastavio roman Vilhelma Majstera, koji je inače bio pisao davno, a koji je za svakog bilo već svršeno delo.

Nema nijedne knjige za koju njen pisac misli da je sasvim gotova. Najbolji je onaj pisac, koji misli da bi svako svoje delo trebao da iznova napiše.

Nema te reči koju je svet čekao da jednom bude kazana, a koju nije razumeo ako je najzad odista i rečena.

Volim jednu sjajnu izreku koju je kazao Karduči, talijanski pesnik: “Ko jednu stvar može da kaže sa dve reči, a on je kaže sa tri, to nije pošten čovek.“

13.

Životinja je samoživa i proždrljiva samo kad je gladna fizički, a čovek je proždrljiv i kad je najsitiji i najbogatiji.

Samo ljudi velikog srca cene ljude velikog uma. Ima ljudi genijalnih srcem, kao što ima ljudi genijalnih umom; jer se srcem i stvara više nego umom.

Čovek uman ima čak izvesnu bolećivost prema čoveku bez pameti, jer mu ovaj izgleda kao dete bedno i nedovršeno; ali čoveku maloumnom, čovek mudrac izgleda samo naduven, i kad je najskromniji, a agresivan, kad je najpasivniji.

Nema velikana za male ljude.

Veliki čovek vas sudi po vašim vrlinama, a mali čovek vas sudi po vašim manama. Velikan nađe načina da vas i na taj način uveliča, a mali čovek vas unizi i smanji.

POGLAVLJE: O HEROJIMA

1.

Nije čovek heroj samo kad svoj život stavlja na kocku, nego je on heroj i u nebrojenim malim slučajevima plemenite hrabrosti.

Pitagoristi su bili postavili heroje između bogova i ljudi, i kao posrednike između neba i zemlje.

Heroizam, to je snaga u kojoj ratuje božanstvo dobra protiv božanstva zla, Bog protiv sotone, pravda protiv nepravde.

Herojstvo i hrabrost nisu jedno isto: hrabrost može biti bez herojstva, ali herojstvo sadrži u sebi oboje: i hrabrost koja je slepa sila prirode, i ideju koja je sila svesnog i dobrog genija.

Čovečanstvo zove herojima samo one velike duhove koji su umrli za najviši smisao o dobru, a to je ideja za koju se bore njegovi sunarodnici. Ovo je najčešće ideal o otadžbini i veri. Naš heroj Lazar je jedan od najvećih i najlepše izgrađenih heroja čovečanstva, zato jer se borio za taj dvostruki ideal koji je on zvao nebeskim carstvom.

2.

Heroj ne ubija za svoje zadovoljstvo, ni iz lične osvete, ni iz lične sujete, nego samo iz ljubavi za ideju pravde i za dobro drugih ljudi.

4.

Nijedna ideja o heroju nije dostigla vrhunac kao što je grčki mit o Prometeju; a nijedan pesnik od postanja sveta nije ovog nenadmašnog borca za ideal predstavio moćnije nego pesnik Eshil. Uopšte heroj, to je odista duh koji enja zakone reda u prirodi, i koji na taj način udara na božanstvo: heroj pobeđuje jače od sebe, i stavlja sreću slabih iznad sreće jakih, a to znači sasvim protivno načelima same prirode.

Prometej je još i novator, koji se bori protiv starih predrasuda, nosilac nauke, mučenik svog ideala.

Neosporno, heroj Prometej je heroj prosvetitelj, znači najviši soj heroja. Prometej se bori protiv Zevsa koji je oborio sa uprave na Olimpu svog oca boga Krona, i zatim zaveo tiraniju nad svima božanstvima, i najzad hteo i da uništi ljudstvo, kako bi stvorio zatim drugo i drugčije. Ali Prometej, titan, dolazi ovde kao spasilac ljudi. On je ukrao Zevsu veličanstvo Ognja, kojim se dotle služio bog Hefest, i dao ga ljudima kao najveće dobro, jer je vatra izvor sve civilizacije.

Prvi je on (Prometej) zapregao životinje da rade mesto ljudi, i sagradio brodove, i naučio ljude lekarstvu, i pokazao im tajnu proricanja pomoću snova i tamnih otkrića, po letu ptica i po spaljivanju kostiju. Najzad, on je za ljude pronašao u zemlji tuč i žezlo, zlato i srebro, i naučio ih zatim svima zanatima i industriji.

– Tako kaže Eshil. Ali zato je čovekomrzac Zevs osudio Prometeja da bude prikovan na stenu u Kavkazu, “gde prestaje poslednja staza na svetu“, kako peva isti Eshil; i sam Hefest je heroja onde prikovao. Prometej je na Kavkazu podnosio ponosito svoja stradanja, i trpeo da mu orao Zevsov trideset godina kljuje u telo.

5.

Svesna i prosvećena hrabrost, to je najveći stepen herojstva. Čast i dužnost, to su dva najveća pokretača za svakog heroja, a sve drugo može biti i samo sujeta i krvološtvo.

6.

“Čovek je dobar samo po jednom razlogu: ako je zdrav duhovno, a naročito ako je zdrav duševno. A rđav čovek je rđav iz više razloga, i na više načina. Međutim, onim dobrim pripada dužnost da od rđavih brane ne samo sebe, nego i ideal o dobrom. Ovi malobrojni dobri ljudi prave korisne revolucije, daju ideji sjajne heroje, i donose dobre zakone.

Kad ljudi ne bi bili jedan drugom zlotvori, ne bi apsolutno bilo nikad potrebe da se govori o dobrotvorima i dobročinstvima, niti bi milosrđe bila prva čovekova vrlina. Ali kao što ima ljudi glupih duhovno, ima ih i glupih moralno. Ovo su najopasniji ljudi i najmračniji glupaci.

Najveća vrlina ženina jeste duševnost, a najveća vrlina čovekova jeste hrabrost.

Istinski artisti su po pravilu gospoda; od svih ljudi na zemlji su najponosniji artisti i mislioci, kojih je veliki broj izginuo za čast ili za svoje učenje.

8.

Heroj mora biti uzor ne samo sjajnom smrću nego i svetlim životom, i obratno.

9.

Strah i dosada, to su dve najviše čovekove nesreće, a one su raširene svugde. Strah je izvor svih zabluda, a dosada je izvor svih poroka.

Ljubav u svim njenim oblicima, to je jedno sveobično osećanje, isključivo, nerazumno, iznad života i iznad smrti.

Pravi nesrećnik, to je neznalica. Tako je mislio i Sokrat, a tako su mislili i mnogi posle njega, naročito Dante i Leonardo. Ali pravi heroj je mudrac, pošto svaki porok ističe iz neznanja, a svaka vrlina ističe iz znanja. Po samom Sokratu, znati, to znači biti dobar; i zato logika, to je istovremeno i nauka o moralu.

Za jednog modernog mudraca, Emersona, heroj nije ni filozof ni pobožan, nego sav intuitivan; i zato što je heroj samo jedna neizmerna duboka intuicija zato je on jači i od razuma. Prema Emersonu, heroj može biti i čovek bez nauke, i bez mnogo pameti, ali s puno svete vatre.

10.

Heroj se rađa, kao i pesnik; ali herojem se i postaje. Mnogi su ljudi počinili prava herojska čuda i postali slavni, čak i večni, iako nisu pripadali lozi starogrčkih heroja čiji je otac bio bog ili majka boginja. I u današnje doba je sramno biti kukavica koliko i lopuža.

Ideal je odvojiti svoju ličnost od terora grupe i sličiti sebi a ne celom svetu. U tom možda nije sreća čovekova, ali je u tom satisfakcija elite, istina vrlo skupa; jer ljude ne vređa ako ste od njih bolji ili gori, nego samo ako ste drugčiji nego oni.

Danas treba čoveka vratiti k njemu samom, dižući mu poverenje u sebe; uputiti ga produbljivanju svoje ličnosti i svoje mogućnosti, razviti duhovni egoizam ličnosti nasuprot materijalnom egoizmu gomile. Uzdati se više u sebe nego u druge; verovati u svoju sudbinu i u svoju glavu; polagati na svoju snagu koliko i na svoju mudrost; smeti ići uvek do kraja svoje brazde; ne odreći se nijednog prava u životu!

11.

Prema učenju pitagorista, reč “heroj“ dolazi od reči “eros“, što znači ljubav. Ovo kazuje da su heroji zaljubljeni i ljubavnici, i da ljube božanstvo, i da sve nas druge uče da ga ljubimo. Ovo je duboko dirljivo tumačenje jedne božanske lepote u čoveku, i zato nije čudo što to tumačenje dolazi iz grčke škole.

Prva odlika jednog ratničkog naroda, to je što ne oplakuje one koji su pali u boju kao što se rida za onima koji umiru na svom ognjištu. Srpske narodne pesme opevaju a ne oplakuju poginule junake, jer ih ne sažaljevaju nego proslavljaju; a Spartanci su se oblačili u svečano ruho, mesto u korotno, kad im je neko u porodici poginuo za otadžbinu.

Makedonski kralj Aleksandar je govorio svom ocu kralju Filipu, koji je posle jedne rane bio izgubio oko, a posle druge rane ostao hrom: “Ne ljuti se na ranu, jer te ona svaki čas opominje na tvoju hrabrost.“

Heroj većma ceni, čak i većma želi, u boju dobiti ranu nego dobiti orden; a samo sujetan i krvoločak vojnik nema ovakvo osećanje.

POGLAVLJE: O PROROCIMA

1.

U čovekovom životu je izvesna samo prošlost, jer sadašnjost ne postoji, a budućnost će tek postojati.

Svaki je čovek prorok, jer po ceo dan proriče ili sebi ili drugom. On proriče malo i veliko, dobro i zlo, pravo i nepravo.
– Ovo će se dogoditi, a to neće! U ovom ćete uspeti, a u tom nećete!
– Tako šapuće svaki čovek na kojeg naiđete putem, ili koga sretnete na stepenicama.

Niko se ne može osloboditi potrebe da veruje u čudesa. Kad ljudi ne bi verovali u čudsesa, ne bi bilo velikih dela, niti bi život bio izvorom neprestanih ljudskih stvaranja. Najbolji dokaz, što je verovanje u čudesa čak više osobina moćnih ljudi nego slabih. Zato veliki ljudi uvek izgledaju drugim ljudima manijaci. Oni odusti ne veruju u nemogućno, i nikad se ne osećaju slabijim od onog što hoće da postignu.

Pronaći sebi cilj, to je pronaći svoj put u životu i odmeriti svoje mesto među ljudima: to je istovremeno jedna čovekova duhovna moć i njegova morlana dužnost; jer ko ne pronađe svoj cilj, taj luta kao slepac bez očiju, ili kao zločinac bez moralnog smisla.

Mi nikad nećemo duboko poželeti osim ono što istinski možemo ostvariti.

Ljudi koji veruju u svoje više sudbine, uvek veruju i da su silniji od svih protivnika i od svih prepona; a samo kukavice veruju da je od njih svako silniji, i da ih sve teškoće premašaju.

Mnogbrojne želje, to su uvek mnogobrojne moći i još neostvarena dela; neostvarena ali precizirana dela. Ko ima mnogo želja, taj ima mnogo snage, a ne samo mnogo mašte ili puno sujete. Prestajanje želja, to je propast instinkta i prva smrt čovekova.

Čovek koji ponovi sebi svoju želju stotinu puta, on zatim izgleda sav od nje izgrađen, a to je pravi put kad cilju.

2.

Pošto svaki čovek proriče sebi i drugom, sasvim je u njegovoj prirodi da veruje i kad drugi njemu proriču. Zato će proricanja biti smatrana za svete stvari dokle traje sunca i meseca.

Najkulturniji narodi antičkog doba, kao egipatski i grčki, digli su bili svoja proročišta do najviših religioznih ustanova. Amon je u Egiptu proricao sudbine ljudima i narodima kao i docnije Apolon u Grčkoj. U Delfe su išli ne samo Grci kao u središte sveta, nego i kraljevi iz Lidije i cezari iz Rima. Hramovi strašnog Boga Sunca u Egiptu bili su izvorima najvećih misterija, kao i hramovi grčkog Boga Sunca. Veliko proročište u Delfima nije bilo pribežište ljudi samo slabih voljom i nejakih duhom, nego su onamo odlazile i slavne vojskovođe, kao i Temistokle, i veliki filozofi, kao Aristotel.

3.

Četiri velika pokretača i tvorca među ljudima, to su pesnik, heroj, kralj i prorok. A pošto svaki čovek nosi u sebi elemente ove četiri stihijske i neobuzdane tvoračke sile, čovek je božanstven, rođen od Boga (diogenes), i bogočovek.

Pesnik dadne proroku svoju lepotu govora, heroju dadne svoju veru u slavu, i kralju dadne svoju ljubav za ljude. Ali je prorok možda zbir sviju mogućnosti ovih trojice ostalih pokretača i tvoraca. U jedno doba ljudske istorije, prorok je bio odista sve ovo ujedno. On je jedini bio vođ i zakonodavac, pesnik i kralj; Mojsije i Homer, Nauma i Likurg.

Proroci su prvi ukazivali na stvari za koje su heroji ginuli, kojima su pesnici pevali, i za koje su krajevi stavljali na kocku države i narodne. Oni su ljudski duh stalno podizali iznad malih sreća i iznad sitnih nesreća. Oni su najveći sanjari i utipisti, bogonosci i životvroci, glasonoše i predstraže.

Iako su i pesnici i kraljevi i heroji isti takvi bogoljudi, ipak su proroci bili jedini koji su govorili s Bogom nasamo. Na molbu Mojsija, prestao je da pada strašan grad koji je u to vreme pustošio Egipat; i tek kad je, po naredbi Gospoda, pružio Mojsije ruku prema Crvenom moru, poraslo je to more toliko da je potopilo silne vojske faraonovome koje su gonile Jevreje prilikom njihovog izlaska iz Egipta.

4.

Bilo je velikih pesnika koji su bili prvi proroci. Eshil je pevao u svom spevu o Prometeju kako će Zevs, bog čovekomrzac, najzad propasti, i to propasti od svoje sopstvene slabosti. Zar pesnik nije odvde odista bio prorok? Zevsa, čovekomrsca, oborio je hrišćanski Bog koji je bio čovekoljubac, i kojeg se, kao takvog, nikad više neće do kraja odreći”! Hrišćanstvo je najveća pobeda prometeizma. Prometej je predak svih antičkih heroja i predak svih hrišćanskih mučenika; on je oličenje tvoračkog ljudskog genija koji svoje zakone dobrote stavlja nasuprot prirodnim zakonima sile. Prometej je bio pravi Hristors u grčkom politeizmu.

POGLAVLJE: O KRALJEVIMA

Vladari su ili bogodani ili slučajni. Prema tome se dele na tvorce i rušioce, mudrace i ludake, svece i vampire, očeve i očuhe, parazite i izdajice. Ali na hiljadu vladara bi se moglo nabrojati na prste onih  koji su bili srećni, još manje istinski voljeni.

Svi oni kraljevi koji vladaju voljom naroda, i kad su bili najbolji za svoju zemlju i građane, ne održavaju se ljubavlju nego silom.

Mnogi vlastodršci nisu voleli razumne ljude, jer su im oni izgledali najopasniji. Govoreći o Cezaru kaže Plutarh da isti Cezar nije mogao trpiti Kasija i Bruta, ali je delio vlast sa pijanicom Markom ANtonijem jer ga nije stavljao u zasenak; kao što je Seneka najzad omrznuo Neronu a Platon omrznuo Dionisiju..

Strah od umnih ljudi je u prirodi čovekovoj, kao i strah od svega i što je odveć moćno i što nas premaša. I Hristos je mrzeo skribe i fariseje, a to je značilo mudrace i intelektualce, a voleo je ribare.

Od kraljeva se traži uvek više nego od ma kojeg drugog čoveka. On mora biti istovremeno vojnik, političar, državnik, salonski i društveni čovek. Mora razumevati sve što se radi, govori i piše. Ne sme dozvoliti da ga drugi čovek prevaziđe ni umom ni hrabrošću.

O tom da je zanat kraljeva najteži od svih ljudskih zanimanja, i mudri Montenj to ističe govoreći “da je teško održati pravu meru u jednoj sili tako bezmernoj“.

Od svih ljudi velikog imena kralj je jedini za kojeg i poslednji njegov građanin misli da ima pravo da ga sudi, i uveren je da ga uvek sudi pravo. Kralj je jedini čovek koji se smatra krivim za pogreške drugih.

Žeđ za vlašću je snažnija nego žeđ za vodom. Koliko su stari Atinjani prosuli filozofskog genija da od mudraca, koji je stavljen ostalim ljudima kao uzor, naprave pre svega čoveka koji ne gramzi za vlašću nikakve vrste. Istorija se odista ne može smatrati borbom belih protiv crnih, ni bitnkom dobra protiv zla, nego samo jačih protiv slabih, ljudi kojima su zlo i dobro bile sopredne vrednosti.

Ako je strašna potreba da se izbije na vlast, još je svirepija potreba da se vlast sačuva. Još Platon je govorio da ko zadobije vlast izgubi pamet. Ja verujem pre da izgubi srce; znam odista da sam gubio jednog za drugim svoje prijatelje kako se koji dizao na vlast.

Preterana sreća pokvari ljude isto toliko koliko i preterana nesreća. Kad Bog dadne ljudima sva dobra ovog sveta, onda oni veruju da im Bog više ne treba i rade sve što je protiv njega.

Nikada ljudi nisu praštali krvološtvo i kad je ono bilo neophodno, čime se pokazuje da je život čovekov najviše što drugi može da mu otme ili može da mu spase.

Jedan od najčešćih slučajeva, i najtežih za vladare, što uvek gomila stoji na gledištu: kakav kralj, takva vlada i takvi političari. I obratno.

__

Citati iz knjige: “BLAGO CARA RADOVANA” 
Autor: Jovan Dučić
Priredio: Leon Bijelic ; www.leonbijelic.com
Instagram: @leonbijelicknjige & @leonbijelic

Podjelite ovo sa prijateljima ako smatrate da je text koristan, edukativan, ako vam je pomogao ili vam se svidio ili mislite da može nekome pomoći. Ako nađete grešku budite slobodni javiti se radi ispravljanja. Time ujedno podržavate i moj rad i direktno utičete na poboljšanje ove, veoma značajne literature. HVALA.

2018-09-21T09:34:42+00:00