Породица Мочевић: Kрштење Стефана и Лазара

Постоје сусрети који се не прекидају ни онда када године прођу без разговора. Остану негдје тихо сачувани, у успомени, у захвалности, у фотографијама, у поштовању и у оном невидивом мосту који се изгради када човјек другом човјеку повјери један од најважнијих дана свога живота. Тако су Ана и Сергеј дали повјерење мени.

Прије десетак година имао сам част да фотографишем вјенчање Ане и Сергеја Мочевић у Бањој Луци.

Тада су ми указали велико повјерење: да фотографијом сачувам почетак њиховог заједничког пута, дан љубави, породице, пријатељства и сабрања најмилијих људи. Иако се након тога дуго нисмо чули, остала је међу нама “једна тајна веза”, веза поштовања, захвалности и радости коју смо заједно имали и створили тог дана.

А онда је након 10 година стигао позив…

Позив да поново будем њихов фотограф. Али овога пута повод је био још свечанији, још дубљи и још ближи вјечности: крштење њихових синова, два брата, Стефана и Лазара.

Крштење није само породична свечаност или неки обичан црквени обред него је то улазак дјетета у заједницу Цркве. То је благословљен почетак духовног пута и тихо обећање родитеља да ће своју дјецу водити кроз живот љубављу, вјером, молитвом и добротом као што су поучавали и говорили сви свети оци хришћанске односно православне традиције.

У бијелим крштењским одеждама Стефана и Лазара, у погледима Ане и Сергеја, њиховог кума и њихових пријатеља, у додиру очевих руку и мајчиној њежности, видјела се љепота породице која разумије да су дјеца највећи дар и највећа одговорност.

„Породица је прво мјесто на којем учимо да волимо, праштамо, стрпљиво чекамо и захваљујемо.“

Посебну снагу овој причи даје пут који је Ану и Сергеја довео до имена њихових синова. Годину дана прије њиховог рођења посјетили су Манастир Копорин. Тамо се отац Милан, духовник кога носе у свом дубоком поштовању, помолио за њихово потомство и за умножење породичног благослова. Неколико дана касније, дошла је вијест о трудноћи; а потом и радост сазнања да Ана носи близанце. два сина, два брата.

Из захвалности Богу и поштовања према тој молитви, добили су имена Стефан и Лазар.

Манастир Копорин, смјештен у долини Копоринског потока недалеко од Велике Плане, једна је од драгоцјених светиња српског средњег вијека. Везује се за Светог деспота Стефана Лазаревића и прве деценије XV вијека, а посвећен је Светом архиђакону Стефану.

У тој тихој светињи, окруженој природом, вијековима се сабирају људи који траже мир, молитву и снагу да вјерују у добро. У Копорину се с нарочитим поштовањем чува ћивот Светог деспота Стефана, а његово име и данас свједочи о духовној и културној вертикали нашег народа.

„Молитва не мијења само оно за шта молимо, она најприје преображава онога ко моли.“

Да ли постоји већи благослов од остварења у родитељству? Ана и Сергеј примили су тај благослов са захвалношћу, а њихова одлука да своје синовима управо дадну таква имена и та синове крсте у Манастиру Копорин јесте свједочанство да вјера није само ријеч, обичај или успомена на празнике него да је вјера начин живота и поштовања вјере односно религије којој припадају. Начин да се живот проживи дубље: да се породица чува, љубав његује, а у срцу сачува мјесто за Бога и све праве вриједности које су његовали, чували и поштовали сви наши преци.

Фотографије са овог дана говоре управо о томе. О радости дјеце, моћи и свечаности манастирске молитве, о загрљајима породице и присуству најдражих људи. Говоре о оцу који њежно привија сина уз себе, о мајци чији осмијех носи цијели свијет љубави и пажње, о браћи која ће кроз живот корачати један уз другога и помагати један другоме.

Ово ме посебно додирује и скоро да заплачем…

Зато што и ја имам једног таквог брата, брата Филипа. Брата који корача уз мене и ја уз њега. Иако је међу нама 6 година разлике, по питању наше љубави, повезаности, подршке, разумијевања, поштовања и заједничких мисија, послова, радова, промишљања, разлике нема. И знам колико брат у животу значи…

Дај Боже да нам Стефан и Лазар расту у здрављу, љубави и вјери. Дај Боже да њихови родитељи, Ана и Сергеј имају савршено здравље, ведрину, јасноћу и снагу за правилан, паметан и онакав одгој дјеце који ће од њих створити племените и праведне витезове, али прије свега, поштене и добре људе. Нека им дом буде испуњен миром, а њихови кораци благословени добротом, љепотом, срећом и заштитом породице и молитвом.